Povodom gostovanja Marčela u Vintage Industrial Baru 5. ožujka, donosimo izbor albuma koji nisu samo utjecaji, nego stvarne prekretnice u njegovom autorskom razvoju. Ovih sedam presudnih albuma crtaju mapu njegovih estetskih i etičkih koordinata: od hip-hopa i jazza, preko alternativnog rocka i eksperimenta, do povratka korijenima popularne glazbe i čiste izvođačke energije.
Ovo nije lista “najdražih albuma”, nego niz točaka u kojima se, kako sam autor kaže, nešto trajno pomaknulo – u razmišljanju o žanru, slobodi izraza, pisanju, bendu i publici. U tom smislu, tekst je i idealan uvod u razgovor koji smo s Marčelom napravili, u kojem detaljno govori o novom vinilnom izdanju albuma Nojeva varka, zatvaranju književnog ciklusa Malterego: INTRONAUT te o koncertu koji zahvaća cijeli njegov dosadašnji opus.
Guru – “Guru’s Jazzmatazz, Vol. 1” (1993.)
Činjenica da mi polovinu benda čine prekaljeni džezeri zapravo može da se trasira unazad do ovih albuma, gde mi je ta kombinacija hiphopa i džeza prvi put ozbiljnije prirasla srcu. Pokojni Guru u tom mi je smislu bio guru – kao klinac, pomislio sam: ako jedna ikona žanra može ovako da eksperimentiše, izgleda da se to… sme?
OutKast – “Stankonia” (2000.)
Kad smo kod eksperimenata: ova dvojica oduvek su slobodni i svoji, ali zvuk njihovog četvrtog albuma… gospode, odlepio sam na “B.O.B”, naprosto je vratolomno šta se sve desi samo u toj jednoj pesmi. Tad sam pak pomislio nešto još ozbiljnije od onoga s Guruom: ovi ljudi ne da nisu u kalupu žanra, nego su gotovo nekakav žanr za sebe. Tim putem treba ići.
Jeff Buckley – “Grace” (1994.)
Jedna od onih “znam gde sam sedeo kad se to desilo” stvari u životu. Raid, jedan od mojih najbliskijih prijatelja i saradnika, tek je bio došao u Srbiju – a došao je da se upoznamo i probamo nešto da napravimo zajedno; Dragoljub, producent albuma na kom sam tada radio (Puzzle Shock), iz zafrkancije uzima pseudonim Dr Dra, cimeri smo i pravimo tu ploču; sedimo, ćaskamo o muzici, on kaže super je to vaše, ali tek treba da otkrijete muziku – i pušta nam Baklija. Nensi će godinama kasnije reći da ima koncerata i albuma posle kojih kao da si bolja osoba; mislim da je tada bio prvi put da istinski osetim baš to. Tip kao da nas je teleportovao na drugu planetu.
Peeping Tom – “Peeping Tom” (2006.)
Bio sam na promociji sopstvenog albuma, trećeg, kad mi je najbolji ortak dojavio da je nabavio snimak celog koncerta Peeping Toma; u tom trenutku youtube je tek hvatao zalet, nisi imao sve živo na dva klika i ovakve vesti bile su blagodet zbog koje sam jedva čekao da se svetkovina završi, pa da se skupimo i pogledamo. Mike Patton, čiji sam i inače fan, okupio je ludačku ekipu za ovaj projekat – i, naravno, bilo je totalno multižanrovski. Tada sam se već istinski divio ljudima koji umeju da iskombinuju razno, a da ne naprave papazjaniju; do danas se držim tog recepta, učeći od najboljih.
Arctic Monkeys – “AM” (2013.)
Ovako pak izgleda ploča koja mi je cela-celcata hit, i očigledno ne samo meni. Definicija pojma “catchy”, nema preskakanja pesama; kad u radnom procesu hoću da naštelujem mozak na “razmišljaj melodično, dosta si davio sa strofom”, taj album je uvek prvo što mi pada na pamet.
Fair to Midland – “Arrows & Anchors” (2011.)
Alt-metalac u meni apsolutno obožava ovu riznicu genijalnosti i pati što se bend raspao. U novom romanu, čitava zagonetka ključna za zaplet vrti mi se oko stihova pesme “Viski i ritalin”, koju glavni lik voli koliko i ja. Sećam se celog jednog leta gde sam iznova i iznova slušao ovo, kao i beskrajnih večeri kad smo drugar i ja pokušavali da dokučimo značenje pesama – i mislim da sam na jednom od tih zasedanja i odlučio, baš zbog višeznačnosti, da je spomenuto parče idealno za zagonetku u mojoj priči. Ako se poneki čitalac otud zainteresuje za bend, silno će mi biti drago.
Louis Prima – “The Wildest!” (1956.)
Kad sam počeo da kopam po istoriji muzike i otišao čak do pedesetih, čak ni Sinatra, Elvis i Miles Davis, suvereni vladari te decenije, nisu me toliko oduvali kao ovaj ludak. Zarazan, beskrajno šarmantan zvuk, pride kad samo pomisliš na čemu su i kako u to doba snimali – magija stvarno nije mala reč. Koliko god muzika koju bend i ja pravimo bila mahom mračna, ovaj zafrkantski duh mi je ideal teatarske energije kakvu želim na bini, a i vajba u ekipi.
