Povratak pred zagrebačku publiku Marčelo ne doživljava kao nostalgični krug, nego kao nastavak dugog i često neugodnog dijaloga sa stvarnošću. S novim vinilnim izdanjem albuma Nojeva varka, završetkom književnog ciklusa Malterego: INTRONAUT i koncertom koji obuhvaća cijeli dosadašnji opus, ovaj autor ponovno otvara pitanja identiteta, odgovornosti riječi i granica angažirane umjetnosti. U razgovoru govori o pisanju kao profesiji, glazbi kao kolektivnom činu, zamoru od etiketa, ali i o vremenu u kojem društveni komentar više nije metafora, nego konkretna borba – na ulici, pred silom i pred vlastitim strahovima.
Vraćaš se pred zagrebačku publiku s bendom, novim vinilom i novom knjigom. U kojoj je danas točki tvoj autorski identitet – osjećaš li se primarno kao glazbenik koji piše ili kao pisac koji koristi glazbu?
Ne opterećujem se definisanjem, meni je to sasvim svejedno i više je stvar kako te drugi doživljavaju. Jedino što me u vezi s tim brine jeste faktor vremena i rasporeda časova, jer nisam brz autor, pa kad radim album ne pišem prozu, i obrnuto. No, ako ćemo činjenično, pisanje je moja profesija, to sam oduvek želeo, za to sam se i školovao, muzika se naprosto dogodila na tom putu.
Album Nojeva varka dobiva vinilno izdanje u vremenu kada se fizički nosači vraćaju, ali i dalje ostaju niša. Što tebi osobno znači taj album danas, s vremenskim odmakom i iskustvom koje si u međuvremenu stekao?
Prema pločama i dalje gajim strahopoštovanje, pa mi sam podatak da nam je album na vinilu deluje veliko kao da postoji neki sud koji odlučuje šta sme na ploču a šta ne (smeh). Delom i otud što smo tek šesti studijski album stavili na vinil, kao da smo sve dotad pokušavali to da zaslužimo. Elem, “Nojeva varka” mi je posebna i po tome što je skroz konceptualna, gotovo da je roman u stihu, iliti dnevnik jednog trusnog perioda, u okviru kojeg je pređen celi put od beznađa do nove volje da se od ove ovde društvene borbe (koja je za nas uveliko i lična) ne odustane. I evo, s distance od nekoliko godina – kad se pogleda kako su te godine izgledale, naročito prošla – izgleda da ništa nije bilo uzalud: pobuna je tu, ljudi su ispravili kičme i ustali protiv zla; volim da mislim da je svako malo pojedinačno neodustajanje ugrađeno u okvir te slike.
Tvoja nova knjiga Malterego: INTRONAUT zatvara jedan literarni univerzum. Osjećaš li zatvaranje tog ciklusa kao rasterećenje ili kao gubitak prostora u kojem si se dugo kretao?
Uvek osećam oba na kraju procesa – a ovde je srazmerno intenzivnije, jer sam s tom pričom i likovima proveo više od decenije. Jedan mi je prijatelj iz sveta književnosti rekao: “Stasao si kao prozni pripovedač, sad samo treba da izađeš iz ovoga”, pod čime je mislio na tu komplikovanu, multižanrovsku priču dugu četiri knjige, koja verovatno nije za svakoga jer vijuga između realizma i elemenata fantastike, kombinuje svašta umesto da radi “jedno nešto”… ali takve su otprilike sve stvari koje su mi u pop-kulturi najdraže. Veliki je izazov pride bio držati sve konce i napisati dobar kraj – jer svi znamo koliko nas ljute loše “poslednje sezone”, bace senku na celu seriju. No, dao sam sve od sebe da stvari sednu na mesto i da knjiga pride bude ljubavno pismo i likovima, i bavljenju pisanjem, na kraju i ljudima koje volim. Otud me drži osećaj da nije samo okončana jedna literarna avantura, nego i poglavlje života. Intronaut je astronaut ka unutra, putnik u sebe, a što bi dobri V. Popa rekao o takvim ekskurzijama, “ko se ne razbije u paramparčad, ko ostane čitav i čitav ustane, taj igra”; nekako sam oduvek i pisao kao da mi je to geslo, ali ovde više no ikada ranije.
U tvojim pjesmama i knjigama često se pojavljuje motiv borbe s društvom, sustavom, ali i samim sobom. Je li ta borba danas drugačija nego prije dvadeset godina ili se samo promijenio jezik kojim je opisuješ?
Stalno je ista, stalno je drugačija. Jer ista je u svojoj srži, ali s vremenom dozreva: i seciranje sveta i seciranje sebe trebalo bi da je sve dublje i nemilosrdnije s godinama. Pride, ono što je nekada bio tek društveni komentar, zapažanje da nešto nije u redu, danas je bukvalno borba za slobodu i pravdu gde stavove više ne garantuješ samo svojim obrazom, nego maltene životom – na ulici, pred pendrecima, pred silom u rukama ozbiljnih zločinaca koji cenzurišu, hapse, prebijaju, otpuštaju, uništavaju živote.
Hip-hop scena na Balkanu prošla je veliku transformaciju – od subkulture do mainstreama. Kako danas gledaš na vlastitu ulogu u toj priči i imaš li osjećaj da si ostao „izvan trenda“ svjesno ili nužno?
Mi i kad smo u trendu, to nije rezultat naše namere (smeh). Istina je da nas to naprosto nikad nije zanimalo, zanima nas da kažemo šta imamo, na način koji nam se dopada; to onda nekad prođe zapaženije, nekad manje zapaženo, i mi smo u miru s tim. Istina, zbog toga smo osuđeni da radimo svi po dva, tri posla, ali time nam je ono što stvaramo dodatno zaštićeno od prostituisanja. Ne važi samo za trendove, nego i za žanr: sve su to neki kalupi, neka moranja koja se u stvari nimalo ne moraju. Meni je to kao da ne slušaš šta dete želi nego mu kažeš “ma bićeš bre IT stručnjak, tu su pare” – isto je s idejama.
Često te se opisuje kao društveno angažiranog autora. Postoji li trenutak kada osjetiš zamor od te etikete ili je smatraš neodvojivim dijelom vlastitog stvaralaštva?
Nema etikete koja nije u neku ruku zamorna – čak i da važiš za najzabavnijeg tipa u društvu, i to je pritisak: očekuje se da budeš zabavan gde god sedneš, a la ono čuveno “gde si, glumac, aj ispričaj neki smešan vic”. Istina je da ogroman deo onoga što radim spada u društveno angažovano, to jesu teme koje me zanimaju, ja jesam to. Nisam samo to, kao što zna publika koja sluša cele albume ili čita ono što radim na polju proze, kolumnisanja, stripa – ali za tzv. “šire mase” uvek si jedno nešto, asociraju te s nečim po čemu si najprepoznatljiviji i to samo po sebi nije ni dobro ni loše, prosto je tako. Kako god, bend i ja uvek smo obraćali pažnju na obe reči: ne sme biti samo “angažovana”, nego mora biti i “umetnost”, ili bar tome težiti. U suprotnom, bile bi to gole parole.
Tvoj koncertni repertoar obuhvaća cijeli dosadašnji opus. Kada danas izvodiš starije pjesme, razgovaraš li s njihovim „mlađim autorom“ ili ih doživljavaš kao tuđe tekstove iz nekog drugog vremena?
Čujem im sve mane (smeh), ali sve se to voli. Osećam ih delom kontinuiteta, etapama pređenog puta – i nadam se da je i publici zabavno što smo u tački kada koncerti izgledaju vremeplovno, pa se lepo vidi i odakle smo krenuli, i gde smo stigli, i sve između. Od klinaca koji se strogo drže žanrovskog kanona do nekog potpuno našeg zvuka u koji je uključeno sve što nam se u muzici dopada, a obojeno nama.
Da, bend s kojim nastupaš već godinama ima snažan identitet i zvuk. Koliko je Marčelo danas solo autor, a koliko kolektivni projekt?
Od samog starta muziku sam doživljavao kao kolektivni podvig: ja to “režiram” i predvodim, ali moji ljudi su koautori, stvaramo zajedno, slušamo se i pratimo; ta naša sinergija, to drugarstvo na bini i u životu sad se već broji u decenijama i jeste stvar na koju sam najponosniji. Veliko je bogatstvo što gotovo svaka recenzija sa svirki spomene nešto u stilu “koliko se samo vidi da se ovi ljudi međusobno obožavaju”.
U javnom prostoru često nedostaje nijansiranog govora – sve se svodi na krajnosti. Koliko je danas uopće moguće biti kompleksan autor, a da te publika i mediji ne pojednostave?
Poplavljeni informacijama i dezinformacijama, ljudi razmišljaju u kategorijama – iliti, što vi rekoste, etiketama. To je sad već odlika epohe i niko od nas ne može je promeniti, ali joj se svojim radom ne mora priklanjati. Kompleksno nije suprotno od jasnog, nego suprotno od banalnog; nikad nisam bio pristalica elitizacije umetnosti, ali isto tako ne mislim ni da ona treba da se udvara tržištu u smislu da se takmiči sa šundom u komunikativnosti – jer tu trku ne možeš da dobiješ, možeš samo da se pridružiš unapred-pobednicima tako što i sam postaneš šund. Primer je baš žanr od kog smo krenuli: hteli smo da “proširimo hiphop kulturu”, mladalački naivno misleći da tamo negde ima ljudi koji bi se oduševili, samo kad bi to stiglo do njih; evo, “pobedili smo”, proširilo se – ali kako? Tako što se žanr udao za cajke. No, kažem, niko te ne tera da im ideš u svatove. Ima publike koja ipak voli nešto drugo.
U tvojim tekstovima nema bijega od odgovornosti riječi. Osjećaš li danas veću odgovornost nego ranije, s obzirom na generacije koje su odrasle uz tvoju glazbu?
Posle svih iskustava iz prošle godine, to što me pitate teško staje u reči. Kada te studenti koji pešice pređu kilometre i kilometre vide u redu za doček, zagrle i šapnu “hvala ti, za sve”, to je veće od života, kamoli od svih nagrada i priznanja na polici. To što su izrasli u valjane ljude, u heroje svog vremena, nije zasluga muzike koju su slušali nego njihova, ali neizmerno mi je drago što im sa svoje strane, koliko god sam mogao i umeo, nisam dao rđav primer.
Spominješ nadu i vjeru u pomirenje kao nešto što pokušavaš probuditi. Je li to svjestan autorski cilj ili nusprodukt dugogodišnjeg rada i iskustva?
Tako piše u pressu naše izdavačke kuće, ali da, za mene je to više nusprodukt, isto kao što sam se bavio aktivizmom pre nego što sam uopšte znao da se to tako zove. Naprosto radiš ono u šta veruješ, a neverovatno mi je da se bilo ko ne zalaže za pomirenje, jer za šta se onda zalaže? Mislim da ogromna većina ljudi ne želi da nam se ikada ponovi užas s kraja prošlog veka, ali oni koji na užasu profitiraju ne prestaju da potpaljuju mase. Kontra tome zato ne sme biti neka prećutna, podrazumevajuća stvar, nego glasna i aktivna.
Kada se ugase svjetla pozornice u Vintage Industrialu i koncert završi – što je za tebe dobar ishod te večeri, neovisno o reakcijama publike?
Pa, nije mi baš zamisliva ta nezavisnost o reakciji publike, nije kao da je iko u fazonu “e baš smo iskidali, mada se publika smorila” (smeh). Dobro veče je, naravno, ono kad ste jedno s publikom, i to je tako bez obzira na veličinu koncerta. Mi ćemo, kao i uvek, dati sve od sebe da tako bude. Koristim priliku da još jednom zahvalim svima koji su bili tu prošle godine i poslali onoliko ljubavi i podrške našim hrabrim studentima putem videa sa svirke. To je slika koja je predivno raspizdela ovdašnje režimske tabloide, jer nema ničeg strašnijeg za nekoga ko decenijama parazitira na mržnji. Valja da im priredimo to ponovo.
