Na početku ovog razgovora priznala sam Giletu da se za intervju zapravo nisam posebno pripremala. Ne zato što nisam htjela, nego zato što sam se u jednom trenutku zapitala što još uopće možeš pitati čovjeka koji je već 46 godina na sceni, koji je bio dijelom novoga vala, prošao desetljeća turneja, albuma, promjena i bezbroj intervjua?
Ispostavilo se da je upravo taj improvizirani pristup bio najbolji mogući uvod u razgovor.
Tijekom intervjua Gile je i sam priznao kako su mu najnaporniji upravo oni razgovori u kojima novinari dolaze „po zadatku“, i postavljaju generička pitanja.
Koliko sam puta čuo pitanje zašto se zovete Električni orgazam… nebrojeno, rekao je kroz smijeh.
Naravno, povod našeg susreta ipak je bio novi album ”U magli sjaj”, prvo studijsko izdanje Električnog orgazma nakon osam godina, no dotaknuli smo se i pitanja kreativnog procesa i potrebe za stvaranjem nove glazbe čak i nakon gotovo pola stoljeća karijere, ali i općenito umjetničkog izražavanja, današnje glazbene scene i “nostalgije za starim vremenima”.
Od zadnjeg albuma prošlo je osam godina, a ove godine imate i 40. obljetnicu „Distorzije“. Koji je bio trenutak kad ste odlučili: „Ok, sad je vrijeme za novi album?”
Pa vidi, ja se nekako trudim, pošto bend već toliko dugo postoji, da za neko vreme kad nas više ne bude ni kao benda ni kao ljudi, to što ostavljamo iza sebe, taj katalog albuma benda, da to ne bude u nekom smislu zagađeno nepotrebnim i lošim albumima.
Znaš, u prvih deset godina karijere benda mi smo praktički svake godine radili novi album, a onda se to malo proredilo. I sad je ispalo da je prethodni album bio pre osam godina, a i onaj pre njega isto tako.
Dakle, pretpostavka je da za sljedećih 8 godina možemo očekivati još jedan?
Moguće! Nije to bilo planski nego se jednostavno tako dogodilo.
Ja uvek čekam neki unutarnji osećaj da je otprilike vreme da krenemo da radimo novi album. Tako je bilo i sada.
Zadnja dva albuma dosta se razlikuju od ovog novog jer sam pokušavao da pobegnem od rutine. Kad bend traje toliko dugo, neminovno upadneš u neku vrstu automatizma, a ja stalno pokušavam da pobegnem od toga i da bend ne postane predvidljiv.
To mi je zanimljivo budući da se novi album kroz više recenzija povezuje s nekim starijim razdobljem benda i konkretno “garažnim zvukom”.
Ima logike u tome. Dva albuma unazad, pre nego što smo radili „To što vidiš to i jeste“, ja sam pokušavao da na neki način pobegnem od samoga sebe i uvedem nešto novo u kreativni proces.
Iako sam kroz celu karijeru uglavnom bio glavni autor u bendu, onda sam smislio da Banana, Ljuba i ja napravimo nekakav kreativni tim. Nalazili bismo se na probama koje su praktički bile kao da ideš na posao i zadatak nam je bio da pravimo nove pesme.
Zajednički brainstorming?
Da i to je dalo odlične rezultate. Ono što je meni možda bilo malo problematično jeste što je sve to jako dugo trajalo. Svaki od ta dva albuma radili smo pet-šest godina.
A svo to vreme ja sam imao taj poriv da pravim pesme. Radio bih ih kući, ali ih nisam donosio bendu. I onda sam razmišljao šta da radim s tim pesmama.
Pola ovog albuma „U magli sjaj“ je skoro akustično. Ima pet ili šest pesama gde uopšte nema bubnjeva nego su udaraljke, akustične gitare, gudači… To je prvobitno trebalo da bude nekakav moj solo projekat koji sam zamišljao još pre dvadeset godina.
Onda sam pre šest-sedam godina radio sa beogradskim bendom Magic Bush pa sam i s njima pokušavao nešto slično.
Uglavnom, ove pesme na novom albumu zapravo su iz jednog „skladišta“ pesama koje su nastajale poslednjih dvadeset godina.
I onda sam na kraju rekao: „Ok, bend treba novi album, a ja ovde imam gomilu nekih super pesama koje niko nikad nije čuo. Ne mogu to samo da bacim.“ I onda su te pesme konačno došle na red.
Od četrnaest pesama, dvanaest sam doneo ja, dve Banana i tako je zapravo nastao ovaj album.
I snimili smo ga jako brzo. Počeli smo u aprilu prošle godine i za manje od godinu dana album je već izašao.
Ja ne volim da predugo radim na stvarima, to mi je iscrpljujuće. Volim da se stvari dese brzo.
Zapravo me ugodno iznenadio popriličan broj pjesama. Današnji albumi često imaju maksimalno deset pjesama, a ovdje se javlja onaj ugođaj “A i B strane”.
To si dobro primetila. Ja sam odrastao na vinilima i za mene još uvek postoje A i B strana albuma.
Dio odgovora je i u tome što su pesme kraće pa ih ima više. Na prethodna dva albuma bilo je manje pesama jer smo imali stvari od deset minuta, ono, jam session pristup.
Reklo bi se Pink Floyd faza?
Da, da. Tako da i to je jedan od ključnih razloga.
Ali da se vratim na ovo pitanje o starom zvuku; ima smisla da ljudi ovaj album povezuju s ranijim fazama benda jer sam kroz većinu karijere uglavnom ja donosio pesme na probu pa smo ih onda zajedno razrađivali.
Kod prethodna dva albuma metoda je bila drugačija, a sada smo se vratili tom starom načinu rada. Tako da ima logike da ljude ovo podsjeti na „Distorziju“ ili neke druge albume.
Mislim, možeš malo pobjeći od sebe, ali ipak je to isti autor.
Kroz slušanje albuma primijetila sam da se proteže motiv prošlosti. Kao da postoji neka nostalgija ili vraćanje određenim trenucima.
To je neminovno. Tekstovi uglavnom proizlaze iz nečega što se već dogodilo. Naravno, možeš zamišljati budućnost, ali većina autora polazi od nekog iskustva, nekog osećaja ili nečega što ih je inspiriralo.
Ali ja ne pišem doslovno autobiografski. Neke pesme jesu inspirirane stvarnim događajima, ali rekao bih da je veći deo zapravo fikcija.
Nešto te potakne i onda kreneš graditi neku zamišljenu situaciju koja se možda nikad nije dogodila, ali je mogla.
Kad već spominjemo prošlost moramo se dotaknuti i čuvenog novog vala. Romantizacija ili realna slika toga doba?
Definitivno je novi val postao neka sveta krava. Ali postoji razlog za to.
Moja teorija je da je glazbena scena u tadašnjoj Jugoslaviji uvek kasnila za svetskim muzičkim tokovima nekoliko godina.
I onda se krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih prvi put dogodila prava poplava jakih, autentičnih autora, zato se i zove Val.
Te osamdesete kod nas bile su ono što su možda šezdesete bile u svetskom rock’n’rollu.
Naravno da je i sedamdesetih bilo dobrih bendova, ali možda im je falilo to zrno autentičnosti koje se pojavilo s novim valom.
Odjednom se u kratkom vremenskom periodu pojavila gomila sjajnih bendova i autora koji su onda obeležili to vreme. I zato se i danas toliko sluša i toliko traje.
Danas nažalost mnogih od tih bendova i pojedinaca više nema, neki ne sviraju, neki su otišli i u solo projekte, dok vi i dalje stvarate novu glazbu zajedno, iako mogli biste živjeti na “staroj slavi”.
Pa bilo bi dosadno da ne stvaramo. Ideja je bila da nam život bude zabavan i kreativan, a ne da dođemo u neku reciklažu.
Naravno, radimo reizdanja i to je isto važno jer samo reizdanje povuče i da neki album koji nije bio na streamingu sada to bude. Kad odeš u London, Berlin ili New York, uvek možeš kupiti albume stare dvadeset ili trideset godina.
Kod nas to dugo nije bio slučaj. Album izađe, rasproda se i posle nekoliko godina više ga nema.
A bitno je da nove generacije imaju pristup toj glazbi.
Tu svakako težinu ima i ako imate “label” iza sebe, koliko je to danas važno za uspješan razvoj i karijeru jednog benda?
Ja pripadam generaciji u kojoj je to bilo nužno. Tad nije postojao internet niti je bilo nezavisnih platformi.
Kad smo mi počinjali, postojao je Jugoton, PGP, Diskoton, ZKP Ljubljana… Morao si imati nekoga iza sebe da bi došao do publike.
Danas internet omogućava svakome da objavi glazbu i to je super stvar.
Koliko god je pozitivno, možda je istovremeno i dvosjekli mač?
Složio bi se. Tržište je možda prenatrpano i jako je teško iskočiti.
Mi kad smo se prvi put pojavili na televiziji, zajedno sa ekipom sa Paket aranžmana to je bila ta čuvena emisija za novu godinu 1981, “Rokenroler ’81”. Tada su postojala dva televizijska programa i dvadeset milijuna ljudi nas je odjednom videlo.
To je danas nemoguće. Ne možeš napraviti takvu vrstu medijskog udara koji je tada bio po defaultu. Pažnja je raspršena na milion različitih mesta.
Naravno, postoje bendovi koji uspeju nezavisno i ja to podržavam, ali nema pravila. Nekome odgovara veliki label, nekome samostalni put.
Uvijek mora postojati neki trenutak proboja.
Bilo je mnogo bendova koji su surađivali sa diskografskim kućama ali se nikada iz nekog razloga nisu probili. Očigledno nisu uhvatili taj “moment”.
Nema tu nekog pravila ili univerzalnog saveta koji možeš dati nekome “uradi ovo i uspeh je zagarantovan”.
Nekada se moraš naći u pravo vreme na pravom mestu i da se okolnosti poslože.
Individualizam naravno uvijek mora postojati, no mislite li da je u doba novoga vala scena bila povezanija, u smislu da su glazbenici, bendovi više međusobno surađivali?
Nije baš ni tada bilo toliko idealno koliko danas možda izgleda.
Mi jesmo bili ortaci i družili se, ali bilo je i konkurencije.
Mi smo bili najmlađi bend na „Paket aranžmanu“. Imao sam devetnaest godina kad smo ga snimali.
I sećam se da je Šarlo Akrobata bio malo ljubomoran kad smo mi prvi dobili priliku da snimimo samostalni album.
Oni su bili stariji od nas, a mi klinci i onda je bilo ono: „Kako sad oni prvi?“ Tako da je uvek postojala ta kombinacija prijateljstva, rivalstva i neke zdrave konkurencije među bendovima.
I dalje održavate dugogodišnje suradnje. Na novom albumu pojavljuju se Cane i Anica Dobra. Izlazi i spot upravo za pjesmu na kojoj je Anica gostovala, a isječci koji ste izbacili daju naznaku da je spot vrlo jednostavan, pretpostavljam s namjerom kako bi veći fokus bio upravo na glazbi?
Tako je, premijera je na HRT-u, a potom ide na YouTube i sve streaming platforme.
Ja inače ne volim spotove koji odvlače pažnju od muzike i teksta. Volim da slika bude u službi pesme.
Ali ovaj spot ima posebnu priču jer je „Gde je Barbara sad“ zapravo omaž filmu „Kako je propao rokenrol”, u kojem je Anica igrala Barbaru.
Ta pesma je nastala još dok sam radio s Magic Bushom. Njima se dopala jedna instrumentalna tema iz filma koja se zvala „Barbarina tema“ i onda su došli na ideju da se razvije u pravu pesmu.
Kasnije su se spojili i naši stari planovi da Anica i ja ponovno nešto radimo zajedno. Zadnji put smo surađivali na filmu „Crni bombarder“.
Na kraju spota postoji direktan omaž sceni iz filma „Kako je propao rokenrol“ gde se Anica maže crvenom bojom po licu i gleda ravno u kameru. To je bukvalno remake te scene iz filma.
Planirate li ju ugostiti, a možda i neke druge suradnike na nadolazećim koncertima?
Plan je da se to dogodi barem u Beogradu i Zagrebu, koliko god nam rasporedi dopuste, obzirom da Anica ima vrlo aktivnu karijeru.
Zakazana je MTS dvorana u Beogradu za 11. prosinca?
Tako je. A biće i Tvornica u Zagrebu, samo još ne znamo točan datum. To su nam uvek dva glavna koncerta na turneji.
Pregovaramo i za Pulu, Varaždin, postoji čak i neka priča da bi mogli zasvirati i u Rijeci u kojoj jako dugo nismo svirali, nadam se da, ako ne ove godine, da ćemo ipak nekad uskoro i tamo ponovno zasvirati.
Osim koncerata održavate i momente direktne komunikacije s fanovima. Nedavno ste promovirali album u poslovnici Jugotona u Beogradu.
Kad nešto radiš od tinejdžerskih dana, to ti postane najnormalnija stvar.
Rock’n’roll i muzika su pre svega komunikacija.
Imaš komunikaciju preko ploča, preko koncerata, preko promocija… Sve to pokriva različite segmente i meni to nije naporno.
Jedino što mi je stvarno naporno su intervjui kad neko baš ništa ne zna, pa ga je urednik poslao po zadatku.
Onda dobiješ pitanja tipa: „Kako se zove bubnjar?“ ili „Zašto se zovete Električni orgazam?“
Kad me tako nešto pitaju, onda kratko odgovorim i zapravo kažem ono što mislim da je bitno, iako me nisu ni pitali, ali pomognem čoveku.
Spominjući ploče, za kraj bi se još osvrnula i na vizual albuma. Radi se o vašim crtežima?
To je stara stvar. Prvi album Orgazma bio je moj dizajn, pa „Warszawa“, pa treći album… Ima toga dosta. Dizajn ovoga albuma potpisao je Darko Kujundžić. Uz fotke Briana Rašića, ja sam mu poslao svoje crteže i zajedno smo se dogovarali gdje ćemo ih rasporediti od naslovne, do nekih na unutarnjem omotu, bookletu…
Priča iza toga je iz klinačkih dana pre benda, kada sam imao razne umetničke ambicije. Razmišljao sam hoću li na Likovnu akademiju, zanimalo me slikarstvo i dizajn, razmišljao sam i o književnosti, glumi…
I onda mi je kliknulo da je rock’n’roll zapravo platforma koja sve to obuhvaća.
Pišem tekstove, muziku, dizajniram omote i plakate, režirao sam neke spotove, frontmen sam benda, dakle postoji taj scenski moment… Sve što me zanimalo nekako se spojilo kroz rock’n’roll.
