Nachtblut / Todschick

Todschick je 7 dugosvirajući uradak dark metalaca iz Osnabrücka, koji dolazi nakon petogodišnje diskografske stanke i svojom objavom krajem veljače ove godine odmah našao svoje mjesto na klasičnim top-listama (ne specijaliziranim za metal) u Njemačkoj i Austriji. 

Album otvara pjesma „Vom Hass getrieben“ kojom otvaraju i koncerte i odmah upada u uho dugi klavirsko/orguljaški/sintisajzerski uvod kojeg preuzima marš-ritam i žestoki Askerothov vokal. Nemojte misliti da su tekstovi plitki i da se ograničavaju za zazivanje vraga, mraka i sličnoga. Ima tu velike dubine, dvosmislenosti i skrivenih, a i vrlo jasnih poruka. Baš kao i ova uvodna koja ti ostavlja da se sam zamisliš koja te to mržnja i prema kome tjera. 

Slijedi naslovna „Todschick“ koja u sebi sadrži nekoliko dvosmislenih poruka i koja će sigurno biti veliki favorit na koncertima. 

U odnosu na prethodne albume Nachtblut ovim uratkom ide u širinu. Neke svoje darkerske korijene obogaćuju raznim black i death metal minijaturama, a najviše me se dojmila ta gotičko-darkerska synth podloga koja dominira albumom. Stvarno obogaćuje njihov cjelokupni zvuk, stoga kapa dolje producentu Chrisu Harmsu iz Lord of the Lost. 

Cinična i izravna kritika medija, društvenih mreža i ispraznih života na digitalnom valu provlači se kroz „Das Leben der Anderen“: 

Alle andren Reisen um die Welt, nur ich nicht

Und alle andren haben so viel Geld, nur ich nicht

Und alle haben jemanden zum Reden, nur ich nicht

Und mir scheint, als kennt hier jeder jeden, nur ich nicht

Alle andren seh’n so schön und hübsch aus, nur ich nicht…

Svi drugi putuju po svijetu, samo ja ne

I svi drugi imaju tako puno novca, samo ja ne

I svi imaju nekoga s kim pričaju, samo ja ne

I čini mi se da svi ovdje znaju svakog, samo ja ne

Svi drugi izgledaju tako lijepo i slatko, samo ja ne…

I slijedeća pjesma je pogodila vrijeme u kojemu živimo „Machmal kommen sie wieder“, a vrlo jasno se dotiče političke situacije u Europi i Svijetu, gdje svjedočimo nekim pojavama koje smo viđali u ne tako davnoj povijesti i očito nismo naučili ništa iz toga. Naslov kaže da „se ponekad opet vrate“ – pametnome dosta. 

Onaj blekerski utjecaj koji sam spomenuo najviše se osjeti u antiratnoj „Kinder des Zorns“ s još dobrano podmazanom podlogom koji zvuči onako monumentalno, orkestralno, a „Stirb langsam“ je pak posvećena prekomjernoj konzumaciji alkohola. 

I na samom kraju album zaključuje, na moje veliko iznenađenje, pjesma „Schneller als der Tod“ koja počinje kao soundtrack Leoneovog spaghetti-westerna, a i tema je takva – obračun na Divljem Zapadu sa klasičnim frazama iz takvih filmova: imam metak s tvojim imenom, ako ne umreš danas onda neki drugi dan, ne treba nam ni sudac, ni porota, ja sam tvoj krvnik. 

Možda najveća prepreka slušanju za nas u Hrvatskoj je njemački jezik, no dajte si truda, stvarno se isplati poslušati ovaj album. Zvuk je u odnosu na prošla izdanja puno bogatiji i raznovrsniji, produkcija besprijekorna, a u sve to pokrivaju aktualnu tematiku. Ovo skoro petogodišnje čekanje se definitivno isplatilo jer pred nama je odličan album koji je s pravom zauzeo svoja mjesta na top-listama. 

Up the horns!