Da vam budem potpuno iskren – meni je americana, jednako kao i blues-rock, pomalo dosadna. Ne mislim pritom ništa loše – stvar je u tome da nikad nisam čuo baš lošu stvar u ijednom od ta dva ta žanra. Ali, isto tako se ne sjećam kad sam zadnji put čuo nešto stvarno uzbudljivo u ijednome od njih. Ili da prafraziram štos o vinu i zagorcima:
„Jesi kad čuo lošu bluz-rokericu?“
„Jesam.“
„I kakva je bila?“
„Odlična.“
Ne mogu se više sjetiti ni godine, ali bilo je to na jednom od InMusica, kada sam se zatekao pred stageom na kojem su nastupali Wilco. Nije mi jasno što je organizator mislio kad je ove živuće legende indieja stavio na raspored u pola pet popodne, ali dečki su uredno otprašili svoj set na visokom nivou (to mi je, zapravo, pokvarilo cijeli event jer sam osokoljen njihovom svirkom popio nekoliko Žuja, a što se kasnije pokazalo kobnim za moju staminu, pa sam se jedva, mrtav umoran, dovukao do kuće u jutarnjim satima). Sjećam se da sam se tijekom svirke sam sebi zarekao da ću se baciti na njihov back katalog i da ću preslušati sve što su ikad izdali. No…nisam. Nisam onda, a nisam ni do danas. Zašto? Pa valjda zato jer su bili „Odlični.“, a ne „Sjajni!“ ili „Čudo jedno!“ ili, štajaznam, „Ludilo, Brale!!!“.
I onda se ja primim posla recenziranja trostrukog albuma (3xCD) njihova frontmana Jeffa Tweedyja i odmah me dočeka neslušljivo kaotična i bezvezna šestominutna dosada nazvana „One Tiny Flower“. Akustična gitara svira jedno, netko random udara po klaviru, a iza neka violina skakuće po živcima. Majko mila, u što sam se upustio?
Srećom, stari dobri Jeff se vrlo brzo, već u slijedećoj pjesmi, vratio tamo gdje ga se moglo i očekivati, i stvari su počele teći po planu. Ugodna americana, nešto na rubu alt-countryja i chamber-popa, vrlo me brzo uljuljala u stanje ugode, dok je Jeff prepričavao svoja intimna životna iskustva. Redaju se tako sličice iz njegove mladosti – prve zacopanosti, maturalna večer, ljubav prema kromiranim „american muscle“ samovozima, odlasci u lov i sve i svašta što ti se čini trivijalnim dok si mlad, a onda ostariš i sustigne te nostalgija i melankolija za koje nisi ni znao da ih nosiš u sebi. Da…baš ovako bi zvučao neki američanski sevdah. Ne nužno tužan, ali sjetan i utopljen u nježnim melodijama.
Što da vam kažem, do kraja ovog čudovišta koje traje gotovo dva sata, nisam zabilježio nijedan eksces. Čak štoviše, tri su pjesmice sletjele na moju listu favorita na Deezeru. I ne samo to, nego, sad kad drugi put slušam ovu divotu, mislim si da će im se još poneka pridružiti. Jer…Jeff mora da je prevarant i da je od svojih starih drugova iz Wilca i Uncle Tupelo-ja (prokleta deklinacija!!!) i svih drugih s kojima je radio, skrivao hrpe dragulja i čekao da kucne čas kad će ih uglazbiti i zadržati samo za sebe. Jer…sad kad je došao u neke godine, nema se više što čekati i valja ostaviti trag u Svijetu koji u ovoj osobnoj, uskoj perspektivi još nije iskvaren i naružen i sj***n na sve moguće načine. A svima nama koji na tom Svijetu prebivamo treba netko kao što je Jeff…jer su nas hrpe takvih već napustile i malo je „pravih“ ostalo. A i od tih je dobar dio „puko“ i proizvode mediokritetska sranja, nastojeći izmusti koji cent tu, koji cent tamo.
Eh da…ne smijem vam zaboraviti nabrojati ova tri dragulja koja sam otkrio na prvu. Svi su na zadnjem, trećem CD-u (tako bar piše na Deezeru) i zovu se redom: „Stray Cats In Spain“, „Ain’t It A Shame“ i „Too Real“. Baš su k’o tri sestrice, jedna slađa od druge. Prva je krasna minijatura s tri refrena o tome kako je zatekao Stray Cats kako sviraju na ulici u Španjolskoj. Druga je sjajna, sjetna laganica o odlasku „na vrhuncu“ ili, prizemnije, o umiranju u mladosti. A ova zadnja je nekakva oda drogiranju kao bijegu od stvarnosti, sanjiva i „lagana kao pero“.
Zanimljiv je način na koji Jeff završava dobar dio pjesama na albumu. Jednostavno ih prekine ili ubaci neki iznenadni segment kojim naglo završi. To im daje nekakav pečat iskrenosti i autentičnosti. Pa je onda, u stilu, zaključio i album, pjesmom „Enough“. Ne treba ni reći da i ova ima malo uvrnutu završnicu – solo se najednom prekine, čujete još par taktova na čineli i …to je to.
Stvarno dobar i neočekivano topao album nam je podario stari, dobri Jeff. Idem se odmah sad bacit na Wilco. Pa onda na Uncle Tupelo. Majkemi.
Popis pjesama:
